Tito je na životinje najčešće pucao iz puške koju mu je poklonio direktor sarajevskog „Energoinvesta“ Emerik Blum. Svog „najjačeg jelena“ je ubio (lovački korektno – odstrelio) 1977, što se ispostavilo kao simbolika za proslavu 25-godišnjice Lovačko-šumskog gazdinstva „Jelen“: ubijeni/odstreljeni jelen je imao 25 parožaka. Ta fotografija se potom mesecima vrtela po jugoslovenskom štampi. Josip Broz, precizan skroz, nije se mnogo namučio: pucao je u veliko stado srna i jelena koje je bežalo od poplava i išlo ravno ka njegovom nišanu.
Omiljena lovišta nekadašnjeg jugoslovenskog lidera su bili Brioni, Karađorđevo i ona pod upravom „Jelena“, mesta na kojima su nekada lovili i Karađorđevići. Tito je lov voleo više nego da mu Gertruda Munitić peva: počeo je neposredno posle rata i to mu je ostala strast do kraja života. Kada su mu lekari početkom 70-ih predložili uvođenje strože terapije zbog sve lošijeg zdravlja, on je prihvatio uz uslov da mu se dopuste odlasci u lov (i u obilazak zemlje).
Todorović piše da su sa Titom najčešće lovili Ranković, Krcun, Kardelj, Tempo, Stevo Krajačić, Jakov Blažević, Miloš Minić, Petar Stambolić. Funkcioneri, inače, nisu polagali lovački ispit, valjda se mislilo da vlast sa sobom nosi i nonšalantnost puškaranja. Navodi se da je distanca između njih i „Broja Jedan“ uvek bila očigledna i da se on, kada je mislio da tako treba, nije ustezao da bilo koga „postavi na svoje mesto“. Nekom prilikom je Krajačić („koga su se svi bojali“) prespavao ranojutarnji početak ekipnog lova na divlje svinje, pa je Broz na njegovo mesto odmah stavio nekog drugog. Iako se ovaj posle ljutio i iako je bio jedan od tri čoveka u SFRJ koji su mu se obraćali „na ti“. Nekom drugom prilikom Tito je podržao upravu „Jelena“ kada Krajačiću nisu dozvolili egzekuciju mladih jelena.
Preko lova se ponekad vodila borba za Titovu naklonost, pa je tako Petar Stambolić zamerio Branku Mikuliću što mu je poklonio pušku, a naročito jer ga je često pozivao u čuveno lovište kod Bugojna u centralnoj Bosni. Ipak, otkriva ova knjiga, Tito u Bugojno nije išao zbog Branka, nego zbog medveda, velikog crnog. Kako se zver pojavila, tako su tamošnji lovci o tome obaveštavali Mikulića, a on Broza. Kada je ubijanje crnih medveda u pitanju, Tito je bio laganih nogu, oštrog oka i mirne ruke: rezultat su bila četiri mrtva medveda od kojih je jedan ‘77. poslat na izložbu u Marsej, gde je osvojio dosta nekih poena, pa neko vreme bio i svetski prvak. Valjda najlepši mrtvi medved na svetu.

Comments

Comments are disabled for this post.